Помоћу царског реза сам на свет донела два дечака. Овде делим лично искуство са свог првог порођаја, без улепшавања или претеривања.

Планирани царски рез

Када ми је у првој трудноћи доктор саопштио да ћу морати на царски рез, морам признати да сам се јако разочарала и уплашила. Нимало ми се није свиђала идеја анестезије, операције и постоперативног опоравка са малом бебом. Наравно, највише ме је плашило да не дође до компликација и да ми овакав порођај не прави проблеме касније у трудноћи или у животу уопште.

Много сам читала на ту тему, учланила се у све могуће групе на друштвеним мрежама, чула разна искуства и на самом крају трудноће искрено била престрављена. Из свих тих прича закључила сам да нема правила и да неким женама јако тешко падне опоравак, док другима то уопште не буде страшно. Ја сам имала срећу да све прође како треба. Овде износим искуство са свог првог царског реза, без икаквог улепшавања или претеривања. Надам се да ћу некој будућој мами помоћи да се припреми и зна шта да очекује.

Припрема за царски рез

У болницу су ме примили дан пре заказаног царског реза. Потребно је доћи ујутру пре 9 сати. Била сам нервозна и уплашена, разуме се. Када сам дошла на пријем није ми уопште било свеједно. Међутим, особље је било јако пријатно и професионално, што је учинило да се осећам сигурно. Видело се да знају шта раде и да су добро уиграни. Била сам свесна да сам у сигурним рукама и да и мене и бебу спашавају живу главу. Беспоговорно сам слушала шта ми се каже и трудила се да им олакшам посао колико год је то могуће.

Са собом треба понети упут за породилиште, личну карту, здравствену књижицу, све анализе које вам је лекар рекао да урадите и торбу са стварима за породилиште. На пријему у болницу сам се пресвукла у спаваћицу и папуче, а супруг је однео одећу и обућу у којој сам дошла. Торбу сам носила сама све време па вас упозоравам да је не претрпавате непотребним стварима.

Сместили су ме на патологију трудноће. Урадили су ЕКГ, карличне мере, извадили крв и узели све потребне податке. Ставили су ми браунилу која је ту остала током целог мог боравка у породилишту. Све време ме је нервирала, једва сам дочекала да је скину.

Пре царског реза потребно је уклонити све длачице са целе оперативне регије (унутрашња страна бутина, доњи део стомака, интимна регија). Уколико то нисте урадили сами, сестра ће то урадити за вас. Најбоље је да са собом имате бријач, нов и мало квалитетнији.

Била сам заказана за сутрадан ујутру. Рекли су ми да ништа не једем и не пијем после вечере.

Преноћила сам у соби са још две девојке. Јако сам слабо спавала због нервозе, узбуђења и горепоменуте брауниле. Ујутру сам била прва на реду, у 8 сати. Једно сат времена пре операције су ми урадили клизму. Сама процедура није уопште болна и мање је непријатна него што звучи. Само је битно припремити тоалет папир, пешкир и сапун да буду при руци. Такође сам примила и неку ињекцију (то ми је био први пут у животу).

У операционој сали

Сестра ме је након тога повела у салу. На себи треба да имате спаваћицу без металних дугмића. Они ће вам дати болничку ако немате своју.

Унутра се улази без одеће, у својим папучама. Сама сала изгледа као на филму, са креветом, светлом и разним неким уређајима којима не знам намену. Ту је тим од десетак људи, обучених у хируршка одела са маскама на лицима. Када сам легла на операциони сто морам признати да ми није било свеједно. Особље је разговарало међу собом па ми је то скренуло пажњу. Слушала сам шта ми говоре и трудила се да не кренем да драмим да им не бих правила додатни посао. Нарочито је непријатно било стављање катетера (боли, али кратко).

Припреме су биле готове пар минута након уласка у салу. Пошто сам се одлучила за тоталну анестезију, рекли су ми да ћу за пар тренутака осетити као неко пецкање у лицу и након тога одмах заспати. То не изазива никакву нелагодност.

Престанак деловања анестезије је сличан као када се будите из сна. Прва мисао ми је била како не осећам никакав бол. Мутило ми се пред очима. Чула сам разговор и смех особља и закључила да је све у реду. Одмах су приметили да се будим и извадили ми апарат за дисање из уста. Мало непријатно и болно, али кратко траје. Пребацили су ме на други кревет и кренули да га гурају низ ходник. Успут су ми рекли да је све у реду са мном и бебом. И даље ми је вид био замућен и било ми је тешко да говорим, али ме ништа није болело и осећала сам се заиста радосно.

Када су ме довезли на одељење интензивне неге, ту је била још само једна породиља, иако има још неколико спремних кревета. Спријатељиле смо се и једна другој боравак учиниле лепшим.

Боравак на интензивној нези

Дошла сам на интензивну око 9 сати ујутру, а сутрадан око подне су ме пребацили на одељење. Све време је у соби са нама била барем једна сестра, током дана често и две.

Док сам боравила тамо није било дозвољено јело ни пиће. Течност се прима преко инфузије, заједно са лековима против болова који заиста помажу (очекивала сам да ћу имати много јаче болове непосредно након операције, али ето, хвала Богу било је скроз подношљиво). Осећала сам се уморно.

Све време сам имала катетер тако да нисам ишла у тоалет. С обзиром на претходну клизму и забрану јела није могуће обавити велику нужду. Са собом нисмо смеле да имамо ништа осим уложака. Торбе су биле ван собе. Добиле смо их тек када смо пошле на одељење.

Доктор је дошао у визиту око 10 сати. С обзиром на то да сам губила неуобичајено много крви, примила сам и инфузију гвожђа и окситоцина. Рекли су ми да ћу можда морати да добијем и трансфузију крви, али на срећу до тога није дошло. Примила сам и две ињекције током боравка овде (запамтила сам само фраxипарин, али била је још једна). Нико не воли да га боду, али шта је ту је, сестре знају шта раде. Ове ињекције сам примала сваки дан по једном, до поласка кући.

Бебе су нам донели око 11 сати само на пар минута да их видимо. То је заиста диван тренутак који никада нећу заборавити. Много ми је подигао расположење, али да се разумемо, болови и умор нису магично нестали.

Око 16 сати рекли су нам да треба да устанемо и прошетамо. Сестре су нам помогле да се усправимо и сиђемо са кревета. Имале смо папуче у којима смо дошле у операциону салу. Ово је заиста болан део, па се немојте изненадити. Устајање из кревета је било јако тешко и мени и цимерки, али ето, успеле смо некако. Болело ме је и док сам шетала по соби, али мање.

Враћање у кревет је исто јако тешко. Шта да вам кажем, мора се, издржи се, на срећу не траје дуго. Сваки наредни пут устајање је било мање болно, после пар дана било је скроз у реду. Бол је потпуно нестао тек око месец дана након порођаја.

Предвече су нам донели телефоне на око сат времена. Тек тада се можете јавити породици и пријатељима. Они се за ваше стање могу распитати и раније, само треба да позову одељење у болници. Обично је то у одређено време у току дана. Обавештење би требало да стоји негде окачено.

Светла су угасили већ око 20 сати. Мој савет свим мамама је да у породилишту користе сваку прилику за сан. Можете затражити јастук и спавати на боку или на леђима. Питајте сестре да вам помогну да се наместите. Сваки одмор је драгоцен.

Ујутру је дошла докторка у визиту и потврдила да могу да пређем на одељење. Више о мом боравку тамо можете прочитати овде.

Моје искуство

Моје искуство са царским резом је било пријатније него што сам очекивала. Болови нису били толико страшни, а и када су били најгори нису дуго трајали. Нагласила бих да су сви лекари и сестре били врло професионални и да сам имала утисак да су све време на мојој страни. Имала сам потпуно поверење и све је заиста прошло у најбољем реду.