Pomoću carskog reza sam na svet donela dva dečaka. Ovde delim lično iskustvo sa svog prvog porođaja, bez ulepšavanja ili preterivanja.

Planirani carski rez

Kada mi je u prvoj trudnoći doktor saopštio da ću morati na carski rez, moram priznati da sam se jako razočarala i uplašila. Nimalo mi se nije sviđala ideja anestezije, operacije i postoperativnog oporavka sa malom bebom. Naravno, najviše me je plašilo da ne dođe do komplikacija i da mi ovakav porođaj ne pravi probleme kasnije u trudnoći ili u životu uopšte.

Mnogo sam čitala na tu temu, učlanila se u sve moguće grupe na društvenim mrežama, čula razna iskustva i na samom kraju trudnoće iskreno bila prestravljena. Iz svih tih priča zaključila sam da nema pravila i da nekim ženama jako teško padne oporavak, dok drugima to uopšte ne bude strašno. Ja sam imala sreću da sve prođe kako treba. Ovde iznosim iskustvo sa svog prvog carskog reza, bez ikakvog ulepšavanja ili preterivanja. Nadam se da ću nekoj budućoj mami pomoći da se pripremi i zna šta da očekuje.

Priprema za carski rez

U bolnicu su me primili dan pre zakazanog carskog reza. Potrebno je doći ujutru pre 9 sati. Bila sam nervozna i uplašena, razume se. Kada sam došla na prijem nije mi uopšte bilo svejedno. Međutim, osoblje je bilo jako prijatno i profesionalno, što je učinilo da se osećam sigurno. Videlo se da znaju šta rade i da su dobro uigrani. Bila sam svesna da sam u sigurnim rukama i da i mene i bebu spašavaju živu glavu. Bespogovorno sam slušala šta mi se kaže i trudila se da im olakšam posao koliko god je to moguće.

Sa sobom treba poneti uput za porodilište, ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu, sve analize koje vam je lekar rekao da uradite i torbu sa stvarima za porodilište. Na prijemu u bolnicu sam se presvukla u spavaćicu i papuče, a suprug je odneo odeću i obuću u kojoj sam došla. Torbu sam nosila sama sve vreme pa vas upozoravam da je ne pretrpavate nepotrebnim stvarima.

Smestili su me na patologiju trudnoće. Uradili su EKG, karlične mere, izvadili krv i uzeli sve potrebne podatke. Stavili su mi braunilu koja je tu ostala tokom celog mog boravka u porodilištu. Sve vreme me je nervirala, jedva sam dočekala da je skinu.

Pre carskog reza potrebno je ukloniti sve dlačice sa cele operativne regije (unutrašnja strana butina, donji deo stomaka, intimna regija). Ukoliko to niste uradili sami, sestra će to uraditi za vas. Najbolje je da sa sobom imate brijač, nov i malo kvalitetniji.

Bila sam zakazana za sutradan ujutru. Rekli su mi da ništa ne jedem i ne pijem posle večere.

Prenoćila sam u sobi sa još dve devojke. Jako sam slabo spavala zbog nervoze, uzbuđenja i gorepomenute braunile. Ujutru sam bila prva na redu, u 8 sati. Jedno sat vremena pre operacije su mi uradili klizmu. Sama procedura nije uopšte bolna i manje je neprijatna nego što zvuči. Samo je bitno pripremiti toalet papir, peškir i sapun da budu pri ruci. Takođe sam primila i neku injekciju (to mi je bio prvi put u životu).

U operacionoj sali

Sestra me je nakon toga povela u salu. Na sebi treba da imate spavaćicu bez metalnih dugmića. Oni će vam dati bolničku ako nemate svoju.

Unutra se ulazi bez odeće, u svojim papučama. Sama sala izgleda kao na filmu, sa krevetom, svetlom i raznim nekim uređajima kojima ne znam namenu. Tu je tim od desetak ljudi, obučenih u hirurška odela sa maskama na licima. Kada sam legla na operacioni sto moram priznati da mi nije bilo svejedno. Osoblje je razgovaralo među sobom pa mi je to skrenulo pažnju. Slušala sam šta mi govore i trudila se da ne krenem da dramim da im ne bih pravila dodatni posao. Naročito je neprijatno bilo stavljanje katetera (boli, ali kratko).

Pripreme su bile gotove par minuta nakon ulaska u salu. Pošto sam se odlučila za totalnu anesteziju, rekli su mi da ću za par trenutaka osetiti kao neko peckanje u licu i nakon toga odmah zaspati. To ne izaziva nikakvu nelagodnost.

Prestanak delovanja anestezije je sličan kao kada se budite iz sna. Prva misao mi je bila kako ne osećam nikakav bol. Mutilo mi se pred očima. Čula sam razgovor i smeh osoblja i zaključila da je sve u redu. Odmah su primetili da se budim i izvadili mi aparat za disanje iz usta. Malo neprijatno i bolno, ali kratko traje. Prebacili su me na drugi krevet i krenuli da ga guraju niz hodnik. Usput su mi rekli da je sve u redu sa mnom i bebom. I dalje mi je vid bio zamućen i bilo mi je teško da govorim, ali me ništa nije bolelo i osećala sam se zaista radosno.

Kada su me dovezli na odeljenje intenzivne nege, tu je bila još samo jedna porodilja, iako ima još nekoliko spremnih kreveta. Sprijateljile smo se i jedna drugoj boravak učinile lepšim.

Boravak na intenzivnoj nezi

Došla sam na intenzivnu oko 9 sati ujutru, a sutradan oko podne su me prebacili na odeljenje. Sve vreme je u sobi sa nama bila barem jedna sestra, tokom dana često i dve.

Dok sam boravila tamo nije bilo dozvoljeno jelo ni piće. Tečnost se prima preko infuzije, zajedno sa lekovima protiv bolova koji zaista pomažu (očekivala sam da ću imati mnogo jače bolove neposredno nakon operacije, ali eto, hvala Bogu bilo je skroz podnošljivo). Osećala sam se umorno.

Sve vreme sam imala kateter tako da nisam išla u toalet. S obzirom na prethodnu klizmu i zabranu jela nije moguće obaviti veliku nuždu. Sa sobom nismo smele da imamo ništa osim uložaka. Torbe su bile van sobe. Dobile smo ih tek kada smo pošle na odeljenje.

Doktor je došao u vizitu oko 10 sati. S obzirom na to da sam gubila neuobičajeno mnogo krvi, primila sam i infuziju gvožđa i oksitocina. Rekli su mi da ću možda morati da dobijem i transfuziju krvi, ali na sreću do toga nije došlo. Primila sam i dve injekcije tokom boravka ovde (zapamtila sam samo fraxiparin, ali bila je još jedna). Niko ne voli da ga bodu, ali šta je tu je, sestre znaju šta rade. Ove injekcije sam primala svaki dan po jednom, do polaska kući.

Bebe su nam doneli oko 11 sati samo na par minuta da ih vidimo. To je zaista divan trenutak koji nikada neću zaboraviti. Mnogo mi je podigao raspoloženje, ali da se razumemo, bolovi i umor nisu magično nestali.

Oko 16 sati rekli su nam da treba da ustanemo i prošetamo. Sestre su nam pomogle da se uspravimo i siđemo sa kreveta. Imale smo papuče u kojima smo došle u operacionu salu. Ovo je zaista bolan deo, pa se nemojte iznenaditi. Ustajanje iz kreveta je bilo jako teško i meni i cimerki, ali eto, uspele smo nekako. Bolelo me je i dok sam šetala po sobi, ali manje.

Vraćanje u krevet je isto jako teško. Šta da vam kažem, mora se, izdrži se, na sreću ne traje dugo. Svaki naredni put ustajanje je bilo manje bolno, posle par dana bilo je skroz u redu. Bol je potpuno nestao tek oko mesec dana nakon porođaja.

Predveče su nam doneli telefone na oko sat vremena. Tek tada se možete javiti porodici i prijateljima. Oni se za vaše stanje mogu raspitati i ranije, samo treba da pozovu odeljenje u bolnici. Obično je to u određeno vreme u toku dana. Obaveštenje bi trebalo da stoji negde okačeno.

Svetla su ugasili već oko 20 sati. Moj savet svim mamama je da u porodilištu koriste svaku priliku za san. Možete zatražiti jastuk i spavati na boku ili na leđima. Pitajte sestre da vam pomognu da se namestite. Svaki odmor je dragocen.

Ujutru je došla doktorka u vizitu i potvrdila da mogu da pređem na odeljenje. Više o mom boravku tamo možete pročitati ovde.

Moje iskustvo

Moje iskustvo sa carskim rezom je bilo prijatnije nego što sam očekivala. Bolovi nisu bili toliko strašni, a i kada su bili najgori nisu dugo trajali. Naglasila bih da su svi lekari i sestre bili vrlo profesionalni i da sam imala utisak da su sve vreme na mojoj strani. Imala sam potpuno poverenje i sve je zaista prošlo u najboljem redu.