Неколико пута сам од младих парова из свог окружења чула да желе да сачекају са оснивањем породице да би мало пропутовали. Често и на друштвеним мрежама видим разне објаве које подржавају овај став. Идеја је углавном да човек док је млад треба да види света и проживи. Када се тога засити, време је да се скраси и оснује породицу.

Виђала сам и разне реелс снимке и Инстаграм профиле који промовишу путовања са децом. То све делује јако слатко, али се увек поставља питање да ли је намонтирано за друштвене мреже и самопромоцију. Такође, путовања нису бесплатна, па нисмо сви у могућности да финансирамо луксузна одмаралишта за целу породицу.

Пре него што сам се одлучила да заснујем породицу, питала сам се да ли ћу нешто пропустити у овом смислу. Није баш да сам пропутовала пола света, али сам заиста волела када повремено одем у неку другу државу, колико год аранжман био скроман.

Сада када имам двоје мале деце, желим да поделим своја искуства по овом питању. Ми смо просечна четворочлана породица, имамо аутомобил и када негде идемо, то је углавном скромно. Нисмо нарочито захтевни, али нисмо ни претерано сналажљиви и флексибилни.

Ипак су потребни неки специјални услови за децу

Док је мој муж био студент, повремено је путовао са друговима по Европи. Ишли су углавном возом само са ранчевима на леђима. Буџет им је увек био скроман, па се често дешавало да преспавају у међуградском аутобусу, на клупи на железничкој станици или у хостелу са још доста особа. Када погледате слике са тих путовања, лако их је помешати са илегалним мигрантима.

Ипак, он има само лепе успомене. Млад човек од двадесетак година не мари много за удобност, важније му је да види мало света.

Када сам му се у путовањима придружила ја, био је помало изненађен. Девојкама ипак требају неки пристојнији услови. Ја нисам желела да делим купатило са непознатим људима, нити да тумарам по граду у глуво доба ноћи. Нисам могла на леђима да носим претрпану ранчину, нити да километрима пешачим од аеродрома до смештаја.

Иако заправо уопште нисам размажена, путовања са мном су га више коштала. Организација је такође била захтевнија него када је путовао са другим младим мушкарцима. Они једноставно не морају толико да воде рачуна о безбедности и хигијени.

Када се деца роде, ствари постају још компликованије и скупље. Малишани имају свој ритам па летови са преседањем у сред ноћи више нису опција. Не могу да пешаче сатима, нити да прескоче по неки оброк. Смештај мора да буде чист, пелена не сме да фали и доктор увек мора бити у близини за сваки случај.

Како заиста изгледају пут и долазак у смештај

Пре свега, паковање, макар и за продужени викенд са децом, јесте ноћна мора. Истина је да се бебе рађају и у другим државама и да се све може купити и тамо, али ја заиста не желим да пола одмора проведем по радњама и апотекама. Такође, може се десити да дете одбија да једе нешто што сте први пут купили, па је увек сигурнија, а и јефтинија опција да понесете познату робу.

Наш старији син никада није волео да спава у ауту, за разлику од већине деце. Пут обично проведем забављајући га уз песмице и грицкалице. Када коначно стигнемо на дестинацију, будем исцрпљена као да сам дојахала на магарцу, а не путовала у климатизованом возилу.

Улазак у смештај делује као омања војна вежба. Битно је што брже уклонити све што би могли да поломе или што би могло да их повреди. Брзински, али детаљно, скенирам погледом наш привремени дом и одлучујем чему треба додатна дезинфекција.

Након тога муж довлачи кофере из претрпаног гепека и њима претрпавамо смештај. Ако сам одлучила да би било добро нешто додатно очистити, вадим асепсол и крећем у акцију. Деца су обично нервозна од пута и промене боравишта. Тај први дан увек буде напоран и хаотичан.

На дестинацији

До сада смо са децом ишли на море, планине или у мирније градове. Не бих се усудила да их поведем негде где је огромна гужва. Бојала бих се за њихову безбедност, а и прилично сам сигурна да би били узнемирени.

Са малом децом нема ленствовања на плажи нити опуштеног разгледања музеја или излога. Стално морају бити на оку јер се могу повредити или направити неки џумбус. Треба их нахранити и успавати у одређено време, па спонтани обиласци више нису најбоља опција.

Пре бих за пар дана у неком месту доста тога успела да обиђем. Није ми много сметало да чекам у реду нити да пешачим по сунцу или киши. Са децом је све доста спорије и често ствари не иду по плану. Некада двогодишњака једноставно не можете да смирите и натерате да се адекватно понаша, па је једина опција да напустите објекат (цркву, музеј, продавницу).

Сада када обилазимо неки град, већину времена проведемо напољу. Идемо у паркове, на шеталишта и слична места. Понекад успемо накратко да уђемо негде. Некад нам преседне, а некад буде одлично. Никад се не зна…

Нећу да грешим душу, има и лепих ствари када путујете са малишанима. Када видите дете како смотано трчкара по плажи да би ногице поквасило у мору, срце вам се истопи од слаткоће. Деца се радују малим стварима на које ми одрасли не обраћамо пажњу. Често и на нас пређе та срећа због неке ситнице коју немају код куће, попут занимљиве фонтане или чамца у мору.

Да ли волим да путујем са децом?

Одговор је и да и не.

Волим да мало изађемо из рутине. Откад имам децу, када нисам на послу или код куће, већину времена проводим у најближем парку. На путовањима ипак видим нешто ново, колико год то било на брзину.

Такође, и за децу и за нас је здраво да време проводимо у природи. С обзиром на разноразне болести које у нашу кућу стижу из вртића, све активности које побољшавају имунитет су врло добродошле.

Некада је и лакше чувати децу на путовањима. Ако се одлучимо за неки излет у природу, могу више да се опустим него у локалном парку препуном пикаваца и лименки.

Ипак, много бих волела да понекад могу да отпутујем и без деце. За сада су сувише мали да би остали код баке неколико дана, па где год да идемо, морамо их водити са собом.

Искрено, највише ми недостаје онај осећај када имаш пар дана да истражиш неки велики европски град. Да обиђеш све историјски значајне локације и видиш разна уметничка дела. Да на миру попијеш преплаћену кафу на ужурбаном градском тргу и вратиш се у хотел мртав уморан, али препун лепих утисака и са понеком новом прњицом.

Знам да постоје много способнији родитељи који са по троје мале деце обилазе светске дестинације, али ми очигледно нисмо од таквих. Плус, ни немамо новца да за све нас платимо авионске карте и смештај па да се не изнервирамо ако путовање и не буде баш најпријатније. За сада идемо по Србији и оближњим земљама, бирамо мирна места и трудимо се да се колико-толико опустимо.

Понекад правимо листе са градовима које ћемо обићи кад деца, Боже здравља, порасту. Ако успемо – супер, ако не – не жалим. Поднела бих (и већ подносим) много веће жртве да одгојим ове мале неваљалце.