Nekoliko puta sam od mladih parova iz svog okruženja čula da žele da sačekaju sa osnivanjem porodice da bi malo proputovali. Često i na društvenim mrežama vidim razne objave koje podržavaju ovaj stav. Ideja je uglavnom da čovek dok je mlad treba da vidi sveta i proživi. Kada se toga zasiti, vreme je da se skrasi i osnuje porodicu.

Viđala sam i razne reels snimke i Instagram profile koji promovišu putovanja sa decom. To sve deluje jako slatko, ali se uvek postavlja pitanje da li je namontirano za društvene mreže i samopromociju. Takođe, putovanja nisu besplatna, pa nismo svi u mogućnosti da finansiramo luksuzna odmarališta za celu porodicu.

Pre nego što sam se odlučila da zasnujem porodicu, pitala sam se da li ću nešto propustiti u ovom smislu. Nije baš da sam proputovala pola sveta, ali sam zaista volela kada povremeno odem u neku drugu državu, koliko god aranžman bio skroman.

Sada kada imam dvoje male dece, želim da podelim svoja iskustva po ovom pitanju. Mi smo prosečna četvoročlana porodica, imamo automobil i kada negde idemo, to je uglavnom skromno. Nismo naročito zahtevni, ali nismo ni preterano snalažljivi i fleksibilni.

Ipak su potrebni neki specijalni uslovi za decu

Dok je moj muž bio student, povremeno je putovao sa drugovima po Evropi. Išli su uglavnom vozom samo sa rančevima na leđima. Budžet im je uvek bio skroman, pa se često dešavalo da prespavaju u međugradskom autobusu, na klupi na železničkoj stanici ili u hostelu sa još dosta osoba. Kada pogledate slike sa tih putovanja, lako ih je pomešati sa ilegalnim migrantima.

Ipak, on ima samo lepe uspomene. Mlad čovek od dvadesetak godina ne mari mnogo za udobnost, važnije mu je da vidi malo sveta.

Kada sam mu se u putovanjima pridružila ja, bio je pomalo iznenađen. Devojkama ipak trebaju neki pristojniji uslovi. Ja nisam želela da delim kupatilo sa nepoznatim ljudima, niti da tumaram po gradu u gluvo doba noći. Nisam mogla na leđima da nosim pretrpanu rančinu, niti da kilometrima pešačim od aerodroma do smeštaja.

Iako zapravo uopšte nisam razmažena, putovanja sa mnom su ga više koštala. Organizacija je takođe bila zahtevnija nego kada je putovao sa drugim mladim muškarcima. Oni jednostavno ne moraju toliko da vode računa o bezbednosti i higijeni.

Kada se deca rode, stvari postaju još komplikovanije i skuplje. Mališani imaju svoj ritam pa letovi sa presedanjem u sred noći više nisu opcija. Ne mogu da pešače satima, niti da preskoče po neki obrok. Smeštaj mora da bude čist, pelena ne sme da fali i doktor uvek mora biti u blizini za svaki slučaj.

Kako zaista izgledaju put i dolazak u smeštaj

Pre svega, pakovanje, makar i za produženi vikend sa decom, jeste noćna mora. Istina je da se bebe rađaju i u drugim državama i da se sve može kupiti i tamo, ali ja zaista ne želim da pola odmora provedem po radnjama i apotekama. Takođe, može se desiti da dete odbija da jede nešto što ste prvi put kupili, pa je uvek sigurnija, a i jeftinija opcija da ponesete poznatu robu.

Naš stariji sin nikada nije voleo da spava u autu, za razliku od većine dece. Put obično provedem zabavljajući ga uz pesmice i grickalice. Kada konačno stignemo na destinaciju, budem iscrpljena kao da sam dojahala na magarcu, a ne putovala u klimatizovanom vozilu.

Ulazak u smeštaj deluje kao omanja vojna vežba. Bitno je što brže ukloniti sve što bi mogli da polome ili što bi moglo da ih povredi. Brzinski, ali detaljno, skeniram pogledom naš privremeni dom i odlučujem čemu treba dodatna dezinfekcija.

Nakon toga muž dovlači kofere iz pretrpanog gepeka i njima pretrpavamo smeštaj. Ako sam odlučila da bi bilo dobro nešto dodatno očistiti, vadim asepsol i krećem u akciju. Deca su obično nervozna od puta i promene boravišta. Taj prvi dan uvek bude naporan i haotičan.

Na destinaciji

Do sada smo sa decom išli na more, planine ili u mirnije gradove. Ne bih se usudila da ih povedem negde gde je ogromna gužva. Bojala bih se za njihovu bezbednost, a i prilično sam sigurna da bi bili uznemireni.

Sa malom decom nema lenstvovanja na plaži niti opuštenog razgledanja muzeja ili izloga. Stalno moraju biti na oku jer se mogu povrediti ili napraviti neki džumbus. Treba ih nahraniti i uspavati u određeno vreme, pa spontani obilasci više nisu najbolja opcija.

Pre bih za par dana u nekom mestu dosta toga uspela da obiđem. Nije mi mnogo smetalo da čekam u redu niti da pešačim po suncu ili kiši. Sa decom je sve dosta sporije i često stvari ne idu po planu. Nekada dvogodišnjaka jednostavno ne možete da smirite i naterate da se adekvatno ponaša, pa je jedina opcija da napustite objekat (crkvu, muzej, prodavnicu).

Sada kada obilazimo neki grad, većinu vremena provedemo napolju. Idemo u parkove, na šetališta i slična mesta. Ponekad uspemo nakratko da uđemo negde. Nekad nam presedne, a nekad bude odlično. Nikad se ne zna…

Neću da grešim dušu, ima i lepih stvari kada putujete sa mališanima. Kada vidite dete kako smotano trčkara po plaži da bi nogice pokvasilo u moru, srce vam se istopi od slatkoće. Deca se raduju malim stvarima na koje mi odrasli ne obraćamo pažnju. Često i na nas pređe ta sreća zbog neke sitnice koju nemaju kod kuće, poput zanimljive fontane ili čamca u moru.

Da li volim da putujem sa decom?

Odgovor je i da i ne.

Volim da malo izađemo iz rutine. Otkad imam decu, kada nisam na poslu ili kod kuće, većinu vremena provodim u najbližem parku. Na putovanjima ipak vidim nešto novo, koliko god to bilo na brzinu.

Takođe, i za decu i za nas je zdravo da vreme provodimo u prirodi. S obzirom na raznorazne bolesti koje u našu kuću stižu iz vrtića, sve aktivnosti koje poboljšavaju imunitet su vrlo dobrodošle.

Nekada je i lakše čuvati decu na putovanjima. Ako se odlučimo za neki izlet u prirodu, mogu više da se opustim nego u lokalnom parku prepunom pikavaca i limenki.

Ipak, mnogo bih volela da ponekad mogu da otputujem i bez dece. Za sada su suviše mali da bi ostali kod bake nekoliko dana, pa gde god da idemo, moramo ih voditi sa sobom.

Iskreno, najviše mi nedostaje onaj osećaj kada imaš par dana da istražiš neki veliki evropski grad. Da obiđeš sve istorijski značajne lokacije i vidiš razna umetnička dela. Da na miru popiješ preplaćenu kafu na užurbanom gradskom trgu i vratiš se u hotel mrtav umoran, ali prepun lepih utisaka i sa ponekom novom prnjicom.

Znam da postoje mnogo sposobniji roditelji koji sa po troje male dece obilaze svetske destinacije, ali mi očigledno nismo od takvih. Plus, ni nemamo novca da za sve nas platimo avionske karte i smeštaj pa da se ne iznerviramo ako putovanje i ne bude baš najprijatnije. Za sada idemo po Srbiji i obližnjim zemljama, biramo mirna mesta i trudimo se da se koliko-toliko opustimo.

Ponekad pravimo liste sa gradovima koje ćemo obići kad deca, Bože zdravlja, porastu. Ako uspemo – super, ako ne – ne žalim. Podnela bih (i već podnosim) mnogo veće žrtve da odgojim ove male nevaljalce.