Често ћете чути да никада није било теже бити родитељ. Заговорници ове тврдње напомињу да су трошкови живота и школовања превелики, што људе одвраћа од оснивања породице. Такође, истичу и да је сада све ненормално, да има разних опасности које у прошлости нису постојале, а данас вребају иза сваког ћошка.

Са друге стране, имате оне који тврде да никада није било лакше одгајати децу. Наводе да су нам на располагању разне тековине цивилизације, од антибиотика до музичких играчака. Наглашавају да је медицина напредовала, да скоро сви имамо струју и воду у домаћинству, те да држава гарантује бесплатно школовање и здравствену заштиту.

Хајде да истражимо ко је (више) у праву, али не из угла историчара и стручњака, него из угла једне обичне маме. Мада, ако жене из народа нису стручне да изнесу мишљење о овој теми, не знам ко јесте.

Трудноћа и порођај

Кренимо од оне познате реченице – „Наше бабе су рађале на њивама.“ Јесу. Да ли су биле срећне што немају приступ болници и стручном особљу? Па сигурно да нису. Да ли је то што су и у таквим условима рађале и волеле децу вредно сваког поштовања? Наравно да јесте! Да ли бисмо ми данас тако могле? Кад бисмо морале – могле бисмо.

Нема ту шта много да се дода. Свако нормалан је захвалан што има могућност да оде у болницу када има разлога за то. Никога не терају мотком у порођајну салу. Ко жели и даље може да то обави на ливади. Приметићемо да нема много таквих авантуристкиња.

Младим мајкама у прошлости заиста није било лако. Није било поштеде од пољопривредних послова и бриге о стоци. Данас постоји трудничко и породиљско боловање, епидурал и слично. Истина је да услови у породилиштима могу бити бољи, да се боловање не обрачунава увек фер и да жене често чека отказ након рођења детета. Ипак, не бих се мењала са новопеченим мајкама од пре 100 година.

Брига о бебама и малој деци

У кући имам електричне инсталације и канализацију. Имам и машину за прање веша, фрижидер и друге кућне апарате. Моја бака није имала ништа од тога када је родила своје двоје деце почетком шездесетих. Њена мајка, која је родила петоро, вероватно није могла ни да замисли да ће просечна породица све ово поседовати.

Пелене су прале ручно, често на скоро залеђеном потоку. Мушкарци тада нису били скоро уопште укључени у бригу о беби. Сналазиле су се саме, уз помоћ комшиница и других жена из родбине.

Моја мајка и ја смо већ боље среће што се тога тиче. Обе смо децу родиле у ери једнократних пелена и наизменичне струје. Колико знам, тата мене није пресвлачио, али зато мој муж и већина младих очева то ради.

Ипак, што се тиче одгоја мале деце, није све на страни модерних мама. Наше баке имале су своје баште са најздравијом могућом храном. Месо, млеко и јаја нису били „надрогирани“ којечиме.

Храна коју једу моја деца долази са пијаце и из супермаркета. Ваздух по градовима је такав какав је, сваки коментар је сувишан. Деца су нам болешљива јер расту у загушљивим вртићима и храни их онај ко понуди најјефтинију цену на тендеру локалне предшколске установе.

Нашим бакама је заиста било тешко без савремене технологије, али баш зато су и живеле у здравијем и мирнијем окружењу. Радиле су тешке физичке послове по сунцу и ветру, а крајичком ока чувале децу коју су водиле са собом у њиву.

Ми данас већином радимо у климатизованим просторима (али често без дневне светлости). **Децу поверавамо васпитачицама **у нади да ће их извести напоље барем пола сата и тако смањити шансу за наредну упалу ува или још који килограм вишка код четворогодишњака.

Овде не могу да прогласим победника. Једва постижем да обавим кућне послове уз парочистаче и усисиваче. Немам чак ни собне биљке, а камоли пуну шталу као моја бака некад. Искрено јој се дивим како је све постизала.

Са друге стране, она није проверавала загађеност ваздуха када су јој деца била напољу. Ја сам као свадбени поклон добила пречишћавач ваздуха. Таман ми је добро дошло да не морам и њега да купујем кад већ скупо плаћам органске шаргарепице у нади да ће ми деца бити бар упола здрава као прабина.

Васпитавање деце

Овде желим да упоредим одрастање своје баке са мојим. Ми смо обе, може се рећи, одрастале типично за доба у коме смо живеле, па мислим да смо добри примери.

Она је дане проводила у свом селу, које је јако ретко напуштала. Помагала је око кућних послова, а када је била слободна играла се са браћом, комшијском и родбинском децом.

Сви људи које је сретала били су познати њеним родитељима. Хтела, не хтела, слушала је разговоре своје мајке са пријатељицама и тако се припремала за живот који је чека.

Није проводила много времена одвојена од родитеља или другара који су углавном били и родбина. Повремено би је запало да прелиста новине које су једине биле прозор у бели свет. Она је завршила само два разреда основне школе и није била нарочито вешта у читању. Добро је и то успела, с обзиром на то да је било ратно време, а ћерке је ретко ко слао на школовање. Осим преко тих новина, није могла да дође у контакт са људима и идејама које њени родитељи нису одобравали.

Тада се нико није замарао прекидањем генерацијских траума и Монтесори начином образовања. Ако си непослушан, попијеш грдњу и батине (од било које одрасле особе – не само сопствених родитеља), а све што треба да знаш можеш научити уз мајку и оца. Она је одрасла уз још четворо браће и сестара и сви су постали заиста добри људи вредни поштовања. Иако је био груб, очигледно овај начин васпитања није тако лоше функционисао.

Ја сам одрасла у Београду. Када се мојој мајци завршило породиљско одсуство, уписали су ме у вртић. Вероватно сам прва у својој крвној линији која је у тако раном узрасту поверена на чување потпуним незнанцима.

Васпитачице, другу децу из групе и њихове родитеље су моји мама и тата познавали врло површно. Сећам се да сам још у предшколском узрасту лагала о томе како је прошао дан, да ли сам ручала и јесам ли се посвађала или потукла са неким. Колико знам, до данас за много тога нисам проваљена.

Од осме године сам добар део дана проводила сама у стану. Родитељи су ми радили, а ја сам у школу ишла по сменама. Време сам проводила углавном гледајући телевизор са пристојним избором канала јер смо увели кабловску. Упијала сам цртане филмове које је креирао ко зна ко у Јапану или Америци, у које је свесно или несвесно уграђивао део својих уверења и размишљања.

Када сам мало порасла, навукла сам се на серије попут „Очајних домаћица“ или „Како сам упознао вашу мајку“. Сада када размислим, овакав програм је далеко од препоручљивог за дванаестогодишњакиње, али и ја и моје другарице из одељења смо полако улазиле у свет одраслих угледајући се на ликове из ових програма.

Интернет је у нашу кућу ушао када сам била седми разред основне школе. Тада сам добила приступ буквално целом свету. Могла сам покупити разна корисна знања, али и наићи на порнографију, говор мржње, разноразне болеснике, насилнике и шта све не. Срећом, углавном сам га користила за слушање музике и дописивање на Фејсбуку са другом децом из краја.

Многи тадашњи клинци, што се тога тиче, нису прошли овако безазлено као ја. Неколико дечака у мом окружењу навукло се у врло раном узрасту на онлине клађење. Познавала сам девојчице чије су непристојне слике завршиле на ко зна чијим телефонима. Доста деце је још тада, почетком двехиљадитих, имало проблема са дигиталним насиљем.

Ово још и нису најгоре ствари које могу да се десе. Колико тинејџера широм света физички повређује себе и друге због некаквих трендова на интернету. Језа ме пролази и од саме помисли на нека дешавања.

Могу само да замислим како је данашњој деци. Рачунари и телефони, те разноразни дигитални садржаји чине саставни део наше и њихове свакодневице. Нереално је очекивати да, на пример, десетогодишњаци живе потпуно изоловани од тога.

Наравно, од њих се не може очекивати ни да се самостално одупру свим штетним утицајима нити да препознају све опасне људе и идеологије. Ни сама, са 30 година, не знам шта мислим о разним темама које се намећу кроз цртаће, дечије књиге па чак и школске уџбенике. Како ли је тек деци…

По овом питању је дефинитивно лакше било мојој прабаби него мени. Она је децу морала да упозори на сеоске пијанце и знала је тачно од кога треба да их склања. По малим местима се зна ко је проблематичан, а сви остали су познати и (углавном) безбедни.

Моја деца су још увек мала па не морам да бринем хоће ли их преко интернета наговорити да науде себи или другима. Када науче да читају и користе технологију, мораћу да се борим и против локалних бараба и против белосветских хохштаплера. Какве ли ће тада изопачености бити у тренду вероватно не могу ни да замислим.

Да резимирамо

Колико год да је напорно одгајати децу, треба се сетити да је родитељство пре свега велики благослов. Моја прабаба је у току Другог светског рата била приморана да се са својом ћерком, а мојом баком, скрива по шуми од непријатеља. Моја мајка је са мном у наручју бежала у склоништа од НАТО бомби. Оне су обе, очигледно, успеле да сачувају животе своје деце. Неки други родитељи нису били те среће.

Мој закључак је да свако време носи своје изазове. Одгајање деце је тежак посао и подвиг вредан поштовања. Треба да будемо захвални онима који су бринули о нама док смо били мали и немоћни. Срећан је онај коме је дете живо и здраво, те не треба превише роптати и поредити се са било киме.