Često ćete čuti da nikada nije bilo teže biti roditelj. Zagovornici ove tvrdnje napominju da su troškovi života i školovanja preveliki, što ljude odvraća od osnivanja porodice. Takođe, ističu i da je sada sve nenormalno, da ima raznih opasnosti koje u prošlosti nisu postojale, a danas vrebaju iza svakog ćoška.

Sa druge strane, imate one koji tvrde da nikada nije bilo lakše odgajati decu. Navode da su nam na raspolaganju razne tekovine civilizacije, od antibiotika do muzičkih igračaka. Naglašavaju da je medicina napredovala, da skoro svi imamo struju i vodu u domaćinstvu, te da država garantuje besplatno školovanje i zdravstvenu zaštitu.

Hajde da istražimo ko je (više) u pravu, ali ne iz ugla istoričara i stručnjaka, nego iz ugla jedne obične mame. Mada, ako žene iz naroda nisu stručne da iznesu mišljenje o ovoj temi, ne znam ko jeste.

Trudnoća i porođaj

Krenimo od one poznate rečenice – „Naše babe su rađale na njivama.“ Jesu. Da li su bile srećne što nemaju pristup bolnici i stručnom osoblju? Pa sigurno da nisu. Da li je to što su i u takvim uslovima rađale i volele decu vredno svakog poštovanja? Naravno da jeste! Da li bismo mi danas tako mogle? Kad bismo morale – mogle bismo.

Nema tu šta mnogo da se doda. Svako normalan je zahvalan što ima mogućnost da ode u bolnicu kada ima razloga za to. Nikoga ne teraju motkom u porođajnu salu. Ko želi i dalje može da to obavi na livadi. Primetićemo da nema mnogo takvih avanturistkinja.

Mladim majkama u prošlosti zaista nije bilo lako. Nije bilo poštede od poljoprivrednih poslova i brige o stoci. Danas postoji trudničko i porodiljsko bolovanje, epidural i slično. Istina je da uslovi u porodilištima mogu biti bolji, da se bolovanje ne obračunava uvek fer i da žene često čeka otkaz nakon rođenja deteta. Ipak, ne bih se menjala sa novopečenim majkama od pre 100 godina.

Briga o bebama i maloj deci

U kući imam električne instalacije i kanalizaciju. Imam i mašinu za pranje veša, frižider i druge kućne aparate. Moja baka nije imala ništa od toga kada je rodila svoje dvoje dece početkom šezdesetih. Njena majka, koja je rodila petoro, verovatno nije mogla ni da zamisli da će prosečna porodica sve ovo posedovati.

Pelene su prale ručno, često na skoro zaleđenom potoku. Muškarci tada nisu bili skoro uopšte uključeni u brigu o bebi. Snalazile su se same, uz pomoć komšinica i drugih žena iz rodbine.

Moja majka i ja smo već bolje sreće što se toga tiče. Obe smo decu rodile u eri jednokratnih pelena i naizmenične struje. Koliko znam, tata mene nije presvlačio, ali zato moj muž i većina mladih očeva to radi.

Ipak, što se tiče odgoja male dece, nije sve na strani modernih mama. Naše bake imale su svoje bašte sa najzdravijom mogućom hranom. Meso, mleko i jaja nisu bili „nadrogirani“ koječime.

Hrana koju jedu moja deca dolazi sa pijace i iz supermarketa. Vazduh po gradovima je takav kakav je, svaki komentar je suvišan. Deca su nam bolešljiva jer rastu u zagušljivim vrtićima i hrani ih onaj ko ponudi najjeftiniju cenu na tenderu lokalne predškolske ustanove.

Našim bakama je zaista bilo teško bez savremene tehnologije, ali baš zato su i živele u zdravijem i mirnijem okruženju. Radile su teške fizičke poslove po suncu i vetru, a krajičkom oka čuvale decu koju su vodile sa sobom u njivu.

Mi danas većinom radimo u klimatizovanim prostorima (ali često bez dnevne svetlosti). **Decu poveravamo vaspitačicama **u nadi da će ih izvesti napolje barem pola sata i tako smanjiti šansu za narednu upalu uva ili još koji kilogram viška kod četvorogodišnjaka.

Ovde ne mogu da proglasim pobednika. Jedva postižem da obavim kućne poslove uz paročistače i usisivače. Nemam čak ni sobne biljke, a kamoli punu štalu kao moja baka nekad. Iskreno joj se divim kako je sve postizala.

Sa druge strane, ona nije proveravala zagađenost vazduha kada su joj deca bila napolju. Ja sam kao svadbeni poklon dobila prečišćavač vazduha. Taman mi je dobro došlo da ne moram i njega da kupujem kad već skupo plaćam organske šargarepice u nadi da će mi deca biti bar upola zdrava kao prabina.

Vaspitavanje dece

Ovde želim da uporedim odrastanje svoje bake sa mojim. Mi smo obe, može se reći, odrastale tipično za doba u kome smo živele, pa mislim da smo dobri primeri.

Ona je dane provodila u svom selu, koje je jako retko napuštala. Pomagala je oko kućnih poslova, a kada je bila slobodna igrala se sa braćom, komšijskom i rodbinskom decom.

Svi ljudi koje je sretala bili su poznati njenim roditeljima. Htela, ne htela, slušala je razgovore svoje majke sa prijateljicama i tako se pripremala za život koji je čeka.

Nije provodila mnogo vremena odvojena od roditelja ili drugara koji su uglavnom bili i rodbina. Povremeno bi je zapalo da prelista novine koje su jedine bile prozor u beli svet. Ona je završila samo dva razreda osnovne škole i nije bila naročito vešta u čitanju. Dobro je i to uspela, s obzirom na to da je bilo ratno vreme, a ćerke je retko ko slao na školovanje. Osim preko tih novina, nije mogla da dođe u kontakt sa ljudima i idejama koje njeni roditelji nisu odobravali.

Tada se niko nije zamarao prekidanjem generacijskih trauma i Montesori načinom obrazovanja. Ako si neposlušan, popiješ grdnju i batine (od bilo koje odrasle osobe – ne samo sopstvenih roditelja), a sve što treba da znaš možeš naučiti uz majku i oca. Ona je odrasla uz još četvoro braće i sestara i svi su postali zaista dobri ljudi vredni poštovanja. Iako je bio grub, očigledno ovaj način vaspitanja nije tako loše funkcionisao.

Ja sam odrasla u Beogradu. Kada se mojoj majci završilo porodiljsko odsustvo, upisali su me u vrtić. Verovatno sam prva u svojoj krvnoj liniji koja je u tako ranom uzrastu poverena na čuvanje potpunim neznancima.

Vaspitačice, drugu decu iz grupe i njihove roditelje su moji mama i tata poznavali vrlo površno. Sećam se da sam još u predškolskom uzrastu lagala o tome kako je prošao dan, da li sam ručala i jesam li se posvađala ili potukla sa nekim. Koliko znam, do danas za mnogo toga nisam provaljena.

Od osme godine sam dobar deo dana provodila sama u stanu. Roditelji su mi radili, a ja sam u školu išla po smenama. Vreme sam provodila uglavnom gledajući televizor sa pristojnim izborom kanala jer smo uveli kablovsku. Upijala sam crtane filmove koje je kreirao ko zna ko u Japanu ili Americi, u koje je svesno ili nesvesno ugrađivao deo svojih uverenja i razmišljanja.

Kada sam malo porasla, navukla sam se na serije poput „Očajnih domaćica“ ili „Kako sam upoznao vašu majku“. Sada kada razmislim, ovakav program je daleko od preporučljivog za dvanaestogodišnjakinje, ali i ja i moje drugarice iz odeljenja smo polako ulazile u svet odraslih ugledajući se na likove iz ovih programa.

Internet je u našu kuću ušao kada sam bila sedmi razred osnovne škole. Tada sam dobila pristup bukvalno celom svetu. Mogla sam pokupiti razna korisna znanja, ali i naići na pornografiju, govor mržnje, raznorazne bolesnike, nasilnike i šta sve ne. Srećom, uglavnom sam ga koristila za slušanje muzike i dopisivanje na Fejsbuku sa drugom decom iz kraja.

Mnogi tadašnji klinci, što se toga tiče, nisu prošli ovako bezazleno kao ja. Nekoliko dečaka u mom okruženju navuklo se u vrlo ranom uzrastu na online klađenje. Poznavala sam devojčice čije su nepristojne slike završile na ko zna čijim telefonima. Dosta dece je još tada, početkom dvehiljaditih, imalo problema sa digitalnim nasiljem.

Ovo još i nisu najgore stvari koje mogu da se dese. Koliko tinejdžera širom sveta fizički povređuje sebe i druge zbog nekakvih trendova na internetu. Jeza me prolazi i od same pomisli na neka dešavanja.

Mogu samo da zamislim kako je današnjoj deci. Računari i telefoni, te raznorazni digitalni sadržaji čine sastavni deo naše i njihove svakodnevice. Nerealno je očekivati da, na primer, desetogodišnjaci žive potpuno izolovani od toga.

Naravno, od njih se ne može očekivati ni da se samostalno odupru svim štetnim uticajima niti da prepoznaju sve opasne ljude i ideologije. Ni sama, sa 30 godina, ne znam šta mislim o raznim temama koje se nameću kroz crtaće, dečije knjige pa čak i školske udžbenike. Kako li je tek deci…

Po ovom pitanju je definitivno lakše bilo mojoj prababi nego meni. Ona je decu morala da upozori na seoske pijance i znala je tačno od koga treba da ih sklanja. Po malim mestima se zna ko je problematičan, a svi ostali su poznati i (uglavnom) bezbedni.

Moja deca su još uvek mala pa ne moram da brinem hoće li ih preko interneta nagovoriti da naude sebi ili drugima. Kada nauče da čitaju i koriste tehnologiju, moraću da se borim i protiv lokalnih baraba i protiv belosvetskih hohštaplera. Kakve li će tada izopačenosti biti u trendu verovatno ne mogu ni da zamislim.

Da rezimiramo

Koliko god da je naporno odgajati decu, treba se setiti da je roditeljstvo pre svega veliki blagoslov. Moja prababa je u toku Drugog svetskog rata bila primorana da se sa svojom ćerkom, a mojom bakom, skriva po šumi od neprijatelja. Moja majka je sa mnom u naručju bežala u skloništa od NATO bombi. One su obe, očigledno, uspele da sačuvaju živote svoje dece. Neki drugi roditelji nisu bili te sreće.

Moj zaključak je da svako vreme nosi svoje izazove. Odgajanje dece je težak posao i podvig vredan poštovanja. Treba da budemo zahvalni onima koji su brinuli o nama dok smo bili mali i nemoćni. Srećan je onaj kome je dete živo i zdravo, te ne treba previše roptati i porediti se sa bilo kime.