Пре коју годину лично сам морала да донесем одлуку да ли да постанем мајка. Јако ме је плашило све везано за трудноћу, порођај и одгајање деце. Сада, када их имам двоје и надам се да ће их бити још, желим да упоредим своја тадашња размишљања и очекивања са стварним искуством рађања и живота са децом.

Страх од трудноће

Звучи јако чудно да у сопственом стомаку имате још једно биће. Још пред крај трудноће, када је беба тешка већ више од килограм… Уф, па било би необично да се тога нисам плашила. Међутим, добра вест је да сам се у обе трудноће осећала више него добро. Наравно да је било неких непријатности, повремене мучнине, умора и отежаног кретања пред сам крај, али не претерујем када кажем да сам волела да будем у другом стању. Признајем да сам се повремено гегала и мучила са закопчавањем јакне. Ипак, све је дошло природно и осећала сам се одлично у својој кожи.

Наравно, не прођу све жене кроз трудноћу лако, али већина нема већих проблема. Такође, медицина је доста напредовала, постоји трудничко боловање и разни производи који овај период учине лакшим. На скали од 1 до 5, где је 1 неоснован страх, а 5 потпуно оправдан страх, овде себи дајем чистог кеца :-)

Страх од порођаја

Још од кад сам била девојчица плашила сам се порођајних болова. Свакакве сцене се могу видети на телевизији, а стварна искуства жена се ретко могу чути. Чини ми се као да је то некако срамота, препричати сопствени порођај. Ово двоје у комбинацији учинило је да ми све то делује понижавајуће, страшно, неиздрживо. Ипак, некако сам стиснула петљу и остала трудна.

Породила сам се царским резом који је био планиран тако да нисам осетила порођајне болове, па не могу да причам о томе. Била сам у тоталној анестезији и преспавала долазак своје деце на свет. Ипак, царски рез је озбиљна операција и опоравак није уопште лак. Болови су јаки, нарочито првих пар дана након саме процедуре.

У породилиште сам отишла престрављена идејом да ћу ићи под нож, што би се рекло. Ипак, заиста није било толико лоше колико сам очекивала. Имала сам срећу да све прође добро и да немам неке компликације. Било је заиста болно устајати из кревета првих пар дана, али убрзо је постало доста боље.

Све у свему, није ми било толико страшно, а заиста је невероватан осећај када знате да сте некоме подарили живот. Никада нећу заборавити како сам била срећна када сам их угледала први пут (да се разумемо, болови нису тада магично нестали). На скали од 1 до 5 (1 = неоснован страх, 5 = потпуно сам била у праву што сам се плашила), овде себи дајем тројку.

Страх да ће ми се живот променити из корена

Родитељи, а нарочито жене, морају много тога да жртвују ако желе да одгоје децу како треба. Увек ми је било јасно да ћу, ако родим дете, пропустити разне прилике, пре свега оне које се односе на образовање и напредак у пословном смилсу.

Такође сам изгубила и могућност да спавам целу ноћ, одем било где после 8 сати увече, поседујем фин и чист намештај и генерално да се опустим дуже од 2 минута. Нећу лагати, мајчинство захтева много жртвовања. Могу само да замислим како је мајкама деце са посебним потребама, самохраним родитељима и слично.

Ово бих на својој скали оценила петицом (1 =неоснован страх, 5=потпуно сам била у праву што сам се плашила).

Ипак, морам да додам да се, парадоксално, први пут осећам заиста задовољно својом свакодневицом. Раније сам некако увек нешто ишчекивала. Те да прође полугодиште, те да упишем факултет, те да положим овај или онај испит, те да се запослим, те да променим посао, те да се заврши овај или онај пројекат… Сада некако не желим да овај период прође иако ми је јако напорно са двоје мале деце. Сигурна сам да радим нешто важно и добро.

Што се тиче финог намештаја и уредно послаганих јастучића на угаоној гарнитури, на то могу да заборавим. Ако ништа, све је весело и шарено од играчака које су константно разбацане по поду.

Страх да нисам подобна да будем мајка

Знате оне девојчице које још од малих ногу воле да помажу мамама и бакама у кухињи, да се брину о љубимцима, да буду увек љубазне и слатке? Е, па ја нисам била једна од њих. Нисам се још од детињства одушевљавала кад бих видела бебу, нисам показивала никаква интересовања око кућних послова, нисам била симпатична и ћеретава тинејџерка. Себе никада нисам доживљавала као женствену нити нарочито нежну и стрпљиву, а деловало ми је да су те особине неопходне ако желите да се бринете о малој деци.

Ипак, и овде сам се доста преварила. Свакодневни живот са децом ни изблиза не изгледа као на Инстаграму или на филму. Није ни потребно (а ни препоручљиво) да будете нежне лале са савршеним ноктима и фризуром и осмехом на лицу. Тражи се озбиљност, упорност и ментална снага.

Када сам постала мајка схватила сам да се женственост не мери затегнутом фигуром и кикотањем уз забацивање главом, већ бригом и одговорности о својој породици. Велики је подвиг и успех одхранити и одгојити децу, без обзира што за тај посао не требају докторати и скупа одела.

Срећа, природа се већином постарала да дорастем овој улози. Морала сам и ја да се потрудим и адаптирам, али заиста постоји мајчински инстикт који се активира када родите дете.

Мој страх да се нећу снаћи у улози мајке је већином био неоснован, тако да овде иде једна мршава двојка.

Да ли се кајем што сам родила децу?

Апсолутно не. Без претеривања изјављујем да ми је то најбоља одлука у животу. Све оно чега сам се плашила данас је део моје свакодневице, коју, упркос свему, не бих мењала јер је пуна радости.

Мајчинство ме није претворило у неку другу особу, али ме је натерало да одрастем. Постала сам марљивија, одговорнија, стрпљивија и свеснија онога што је заиста важно.

Тешко је бити родитељ, али мене то заиста испуњава и, усудићу се да кажем, чини бољом особом.