Pre koju godinu lično sam morala da donesem odluku da li da postanem majka. Jako me je plašilo sve vezano za trudnoću, porođaj i odgajanje dece. Sada, kada ih imam dvoje i nadam se da će ih biti još, želim da uporedim svoja tadašnja razmišljanja i očekivanja sa stvarnim iskustvom rađanja i života sa decom.

Strah od trudnoće

Zvuči jako čudno da u sopstvenom stomaku imate još jedno biće. Još pred kraj trudnoće, kada je beba teška već više od kilogram… Uf, pa bilo bi neobično da se toga nisam plašila. Međutim, dobra vest je da sam se u obe trudnoće osećala više nego dobro. Naravno da je bilo nekih neprijatnosti, povremene mučnine, umora i otežanog kretanja pred sam kraj, ali ne preterujem kada kažem da sam volela da budem u drugom stanju. Priznajem da sam se povremeno gegala i mučila sa zakopčavanjem jakne. Ipak, sve je došlo prirodno i osećala sam se odlično u svojoj koži.

Naravno, ne prođu sve žene kroz trudnoću lako, ali većina nema većih problema. Takođe, medicina je dosta napredovala, postoji trudničko bolovanje i razni proizvodi koji ovaj period učine lakšim. Na skali od 1 do 5, gde je 1 neosnovan strah, a 5 potpuno opravdan strah, ovde sebi dajem čistog keca :-)

Strah od porođaja

Još od kad sam bila devojčica plašila sam se porođajnih bolova. Svakakve scene se mogu videti na televiziji, a stvarna iskustva žena se retko mogu čuti. Čini mi se kao da je to nekako sramota, prepričati sopstveni porođaj. Ovo dvoje u kombinaciji učinilo je da mi sve to deluje ponižavajuće, strašno, neizdrživo. Ipak, nekako sam stisnula petlju i ostala trudna.

Porodila sam se carskim rezom koji je bio planiran tako da nisam osetila porođajne bolove, pa ne mogu da pričam o tome. Bila sam u totalnoj anesteziji i prespavala dolazak svoje dece na svet. Ipak, carski rez je ozbiljna operacija i oporavak nije uopšte lak. Bolovi su jaki, naročito prvih par dana nakon same procedure.

U porodilište sam otišla prestravljena idejom da ću ići pod nož, što bi se reklo. Ipak, zaista nije bilo toliko loše koliko sam očekivala. Imala sam sreću da sve prođe dobro i da nemam neke komplikacije. Bilo je zaista bolno ustajati iz kreveta prvih par dana, ali ubrzo je postalo dosta bolje.

Sve u svemu, nije mi bilo toliko strašno, a zaista je neverovatan osećaj kada znate da ste nekome podarili život. Nikada neću zaboraviti kako sam bila srećna kada sam ih ugledala prvi put (da se razumemo, bolovi nisu tada magično nestali). Na skali od 1 do 5 (1 = neosnovan strah, 5 = potpuno sam bila u pravu što sam se plašila), ovde sebi dajem trojku.

Strah da će mi se život promeniti iz korena

Roditelji, a naročito žene, moraju mnogo toga da žrtvuju ako žele da odgoje decu kako treba. Uvek mi je bilo jasno da ću, ako rodim dete, propustiti razne prilike, pre svega one koje se odnose na obrazovanje i napredak u poslovnom smilsu.

Takođe sam izgubila i mogućnost da spavam celu noć, odem bilo gde posle 8 sati uveče, posedujem fin i čist nameštaj i generalno da se opustim duže od 2 minuta. Neću lagati, majčinstvo zahteva mnogo žrtvovanja. Mogu samo da zamislim kako je majkama dece sa posebnim potrebama, samohranim roditeljima i slično.

Ovo bih na svojoj skali ocenila peticom (1 =neosnovan strah, 5=potpuno sam bila u pravu što sam se plašila).

Ipak, moram da dodam da se, paradoksalno, prvi put osećam zaista zadovoljno svojom svakodnevicom. Ranije sam nekako uvek nešto iščekivala. Te da prođe polugodište, te da upišem fakultet, te da položim ovaj ili onaj ispit, te da se zaposlim, te da promenim posao, te da se završi ovaj ili onaj projekat… Sada nekako ne želim da ovaj period prođe iako mi je jako naporno sa dvoje male dece. Sigurna sam da radim nešto važno i dobro.

Što se tiče finog nameštaja i uredno poslaganih jastučića na ugaonoj garnituri, na to mogu da zaboravim. Ako ništa, sve je veselo i šareno od igračaka koje su konstantno razbacane po podu.

Strah da nisam podobna da budem majka

Znate one devojčice koje još od malih nogu vole da pomažu mamama i bakama u kuhinji, da se brinu o ljubimcima, da budu uvek ljubazne i slatke? E, pa ja nisam bila jedna od njih. Nisam se još od detinjstva oduševljavala kad bih videla bebu, nisam pokazivala nikakva interesovanja oko kućnih poslova, nisam bila simpatična i ćeretava tinejdžerka. Sebe nikada nisam doživljavala kao ženstvenu niti naročito nežnu i strpljivu, a delovalo mi je da su te osobine neophodne ako želite da se brinete o maloj deci.

Ipak, i ovde sam se dosta prevarila. Svakodnevni život sa decom ni izbliza ne izgleda kao na Instagramu ili na filmu. Nije ni potrebno (a ni preporučljivo) da budete nežne lale sa savršenim noktima i frizurom i osmehom na licu. Traži se ozbiljnost, upornost i mentalna snaga.

Kada sam postala majka shvatila sam da se ženstvenost ne meri zategnutom figurom i kikotanjem uz zabacivanje glavom, već brigom i odgovornosti o svojoj porodici. Veliki je podvig i uspeh odhraniti i odgojiti decu, bez obzira što za taj posao ne trebaju doktorati i skupa odela.

Sreća, priroda se većinom postarala da dorastem ovoj ulozi. Morala sam i ja da se potrudim i adaptiram, ali zaista postoji majčinski instikt koji se aktivira kada rodite dete.

Moj strah da se neću snaći u ulozi majke je većinom bio neosnovan, tako da ovde ide jedna mršava dvojka.

Da li se kajem što sam rodila decu?

Apsolutno ne. Bez preterivanja izjavljujem da mi je to najbolja odluka u životu. Sve ono čega sam se plašila danas je deo moje svakodnevice, koju, uprkos svemu, ne bih menjala jer je puna radosti.

Majčinstvo me nije pretvorilo u neku drugu osobu, ali me je nateralo da odrastem. Postala sam marljivija, odgovornija, strpljivija i svesnija onoga što je zaista važno.

Teško je biti roditelj, ali mene to zaista ispunjava i, usudiću se da kažem, čini boljom osobom.